Iako se ško­lo­vao za me­di­je i di­zajn, on je mul­ti­in­stru­men­ta­li­sta sa jed­nim od naj­in­te­re­sant­ni­jih gla­so­va na mu­zič­koj sce­ni re­gi­o­na, a pu­bli­ka ga je upo­zna­la kao Be­ba­na u se­ri­ji Po­ro­dič­no bla­go. On je Vu­ka­šin Mar­ko­vić - pje­vač, trom­bo­ni­sta, tek­sto­pi­sac i vo­đa „Aj­ri Ef-Em”, ko­ji je 2012. na fe­sti­va­lu u Udi­na­ma pro­gla­šen naj­bo­ljim evrop­skim re­ge ben­dom. Al­bum „Skills of the youths” je­ste bio čist re­ge, ali se vre­me­nom, zvuk ovog da­nas osmo­čla­nog sa­sta­va pro­mi­je­nio.
- Za­to što sam shva­tio šta je re­ge da­nas, a ne osje­ćam se kao dio te pri­če - pri­ča Vu­ka­šin. - Ne bih da zvu­čim na­do­bud­no, ali, na­ma je bi­o­lo­ški us­kra­će­no re­ge na­sled­stvo, jer smo tu gdje je­smo i svi­je­tle smo pu­ti, pa smo mo­ra­li mno­go da se lo­ži­mo i udu­blju­je­mo u pri­ču. A eki­pa ko­ja je­ste to po ro­đe­nju, je po­vr­šna, pa­u­šal­na i mi­sli da je do­volj­no što su cr­ni i ima­ju dre­do­ve do po­da. Re­ge ne­ka­da i da­nas su dva raz­li­či­ta fil­ma.
„Aj­ri Ef-Em” je ove go­di­ne svi­rao na go­to­vo svim fe­sti­va­li­ma u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri, oče­ku­je ih na­stup u Ci­ri­hu, a to, ka­ko tvr­di Vu­ka­šin, mno­go zna­či za iz­me­nje­nu po­sta­vu ben­da i no­vi ma­nir ko­ji nje­gu­ju.
- Do­sta se osla­nja­mo na afro-bi­to­ve, ali ne one na pr­vu lop­tu. Ima­mo sin­to­ve, afro-bi­to­ve, pje­vam so­ul u po­sled­nje vri­je­me. Va­žna je at­mos­fe­ra, a za to mo­ra­mo da za­ne­ma­ri­mo ža­nr. To je do­bra stvar, lju­di ne ka­pi­ra­ju, žan­ro­vi su pro­klet­stvo.
Još jed­na iz­mje­na u od­no­su na do­sa­da­šnje stva­ra­la­štvo je­su pje­sme na srp­skom je­zi­ku. Vu­ka­šin je uz uja­ka u Kem­bri­džu i bra­ta u Lon­do­nu na­u­čio živ je­zik, ka­ko se pri­ča na en­gle­skim uli­ca­ma, i tru­dio se da ga utka u re­ge zvu­ke. Pje­sme „Kli­ziš”, „Oda” i „Svi”, su dvo­je­zič­ne, a tu promjenu sma­tra al­he­mij­skim ra­dom, kao zbi­rom is­ku­sta­va, zna­nja i lič­nog sen­zi­bi­li­te­ta.
- Ne­ma tu raz­li­ke od pi­sa­nja po­e­zi­je, ali mu­zi­ka in­spi­ri­še, pod­sti­če - pri­zna­je tek­sto­pi­sac. - Pi­šem ap­so­lut­no iskre­no. Mo­raš da bu­deš mno­go ve­li­ki ma­her da bi pi­sao ono što ma­štaš, a da to pro­daš kao re­al­no.Tre­ba pre­ni­je­ti vjerni osje­ćaj do­ži­vlja­ja, pa za­sa­da sve što pje­vam se i de­si­lo.
I to pu­bli­ka pre­po­zna­je. Sa iz­mje­nom je­zi­ka „Aj­ri Ef-Em” su po­sti­gli da ima­ju hi­to­ve ko­je pu­bli­ka pjeva s nji­ma uglas. A ono što se, de­fi­ni­tiv­no, žen­skom di­je­lu nji­ho­ve pu­bli­ke svi­đa, je­ste Vu­ka­ši­nov iz­gled, sen­zi­bi­let i šarm. Svje­stan je to­ga.
- Dje­voj­ke su na tu te­mu uvi­jek is­kre­ni­je i nji­ho­va po­dr­ška je ne­iz­mjer­no va­žna. Bit­na je do­bra i zdra­va ko­mu­ni­ka­ci­ja, a da li će­mo po­sle da se za­vo­di­mo, šar­mi­ra­mo, dru­ži­mo ili sva­ko na svo­ju stra­nu, su­štin­ski ni­je va­žno. Ču­ti i do­ži­vje­ti pra­vu mu­zi­ku je ključ­ni fak­tor do­bre ko­mu­ni­ka­ci­je sa pu­bli­kom, ko­jih god go­di­na i po­la. Do kra­ja go­di­ne „Aj­ri Ef-Em” će ob­ja­vi­ti još dva-tri sin­gla i spo­ta, a po­čet­kom 2017. pla­ni­ra­ju nov al­bum ko­ji će fu­ra­ti on­lajn na mu­zič­kim ser­vi­si­ma.
Po­je­di­ni čla­no­vi Vu­ka­ši­no­vog ben­da ima­ju dru­ge sa­sta­ve, ne­ki su oti­šli u ino­stran­stvo, po­sta­ve se mi­je­nja­ju...
- Ni­je la­ko odr­ža­ti mno­go­čla­ni bend - na­gla­ša­va Mar­ko­vić. - Mo­ra da po­sto­je mo­ti­va­ci­ja, am­bi­ci­ja i vo­lja, da sva­ko že­li da bu­de an­ga­žo­van. Od ve­li­ke po­mo­ći su mi gi­ta­ri­sta Slo­bo­dan Jo­va­no­vić Bo­bi­ca i ton­ski in­že­njer Uroš Mi­lo­je­vić. - Bo­bi­ca je dru­gi čo­vjek ben­da, s njim ra­dim or­ga­ni­za­ci­ju i log­sti­ku i on mi je sa­go­vor­nik što se ti­če mu­zi­ke. Uroš i ja se ba­vi­mo pro­duk­ci­jom zvu­ka. Mi smo kao ne­ki hard-kor bend. I fla­je­re sa­mi se­bi ra­di­mo.


Od­u­vi­jek htio trom­bon

Jav­nost je Vu­ka­ši­na upo­zna­la kao Be­ba­na u se­ri­ji „Po­ro­dič­no bla­go”. To mu je, tvr­di, bi­la sa­mo kli­nač­ka epi­zo­da ži­vo­ta. Bio je još ma­lo­lje­tan ka­da je svi­rao trom­bon u ben­du „Aj­sbrn”.
- Uop­šte ni­sam htio da bu­dem pje­vač, i to me ni­je lo­ži­lo - pri­zna­je. - Maj­ka Lji­lja­na Mar­ko­vić je pje­va­či­ca, bi­lo mi je li­je­po da je slu­šam sa „Đer­da­nom”, ali sam od­u­vi­jek htio da bu­dem trom­bo­ni­sta. U po­sled­nje vri­je­me do­sta svi­ram gi­ta­ru.